Već duže vreme primećujem kako mi nedostaje inspiracija. Ne kažem da ne znam šta bih pisala, nego uvek kada počnem da pišem nešto, misli mi se gomilaju, postaju haotične i ja se samo izgubim u njima, ne znam onda ni gde je početak, a ni kraj. Sve mi se više čini kao da ne mogu da se izrazim. Ne mogu da opišem svoja osećanja. Kada me pitaju šta mi je, ja samo kažem ne znam. Nije to zbog toga što ne želim da kažem šta mi je. Već jednostavno stvarno ne znam.

Ne znam kada sam došla do tog otkrića da ne znam šta mi se događa. Samo se desilo da u jednom trenutku više nisam znala ni ko sam ni šta sam. A da ne pričam o tome šta želim ili kuda bih krenula, to su već postala viša pitanja za mene. Dakle, šta mi je? Ne znam. Kao da sam u jednom trenutku gledala drugu sebe koja je ona istinska ja i koja se samo izgubila, nestala. Šta je ostalo? Prazna ljuštura nekadašnje mene koja prolazi kroz život gledajući očima bez sjaja. I onda kada sam shvatila da sam negde usput izgubila sebe, pokušala sam da se setim tog trenutka koji me je izgleda i odredio. Šta se to desilo što me je dovelo do toga da ne znam šta mi je? Uz sate i sate pesama koje me pogađaju najdublje i najistinitije, uz razgovore sa samim sobom i pisanje dnevnika nekako sam i došla do toga da se trenutak koji me je odredio desio baš onda kada sam odlučila da započnem novo poglavlje svog života. Fakultet, novo društvo, napuštanje starih navika, započinjanje novih... Negde na tom putu sam jednostavno zaboravila sve ono što sam sanjala. Negde na tom putu novih odluka rešila sam da me gađanje više ne ispunjava. Negde na tom putu shvatila sam i da više ne volim druge koliko sam ih nekada volela. Zašto? Da li je to zbog toga što sam toliko puta bila povređena, ili sam se umorila od patnje? Zašto odustati od gađanja? Da li zbog toga što sam se umorila od toga da gubim? Ili od toga da osećam strah? Verujem da je to razlog, zapravo, moram da verujem u to, jer ako posumnjam u ispravnost svojih odluka, bojim se da ću pasti i nikada više ne ustati.

Kako je nastala ova praznina u meni? Niko mi na to ne može odgovoriti. A šta meni preostaje? Hmm, možda još sati muzike, pisanja i razgovora dok jednom ne pronađem pravi razlog koji je skriven negde duboko u meni. Mada, nekako se sada i ne plašim toga da stanem pred ogledalo i pogledam se tako da se otkriju sve tajne koje od sebe krijem. Znam da sam dovoljno jaka da izdržim bolnu istinu, ako sam mogla da priznam da sam sebe izgubila, mogu probati da ponovo sebe i nađem.