Uvek mi je bilo lako da pričam o svojim osećanjima, i sada je. Ali, pored sporta u kom sam počela da napredujem, stvari su počele da se menjaju. Prijatelji su mi i dalje ostali isti. Nekolicina njih na koje mogu uvek da računam. Za njih sam u stanju sve da dam i uradim. Škola, kao škola, nikada mi nije predstavljala problem, možda zato što sam navikla da se trudim i radim. Sve što sam postigla do sada radila sam sama na tome. Naravno, uvek su tu bili moji najbliži da me usmeravaju. Ali, uporno osećam isto. Kao da se sredina u kojoj sam promenila. Ne znam zasto, i ne znam kako, ali vidim promene. Mada, sada kada sumiram svoja osećanja i sećanja, znam i zasto. Do skoro sam pored sebe imala osobu koja mi je mnogo značila. Ljudi se menjaju. To je i najtužnija stvar. Osloniš se na nekog, a on olako odbaci sve što mu pružaš. Najveći problem je što verujem ljudima i više nego što to zaslužuju. Tek kada osetim na svojoj koži kako je to kada ljudi nemaju obzira prema tvojim osećanjima, shvatim da je vreme za promenu. Ako ne možes da promeniš druge, menjaj sebe. Mislim da je na kraju krajeva to jedino rešenje.
Ali, shvatila sam da ako hoću da uspem, moram malo više da obratim pažnju na sebe. Kažu da je pola rešenja već nestalo kada samo priznaš svoj problem. Problem? Ne bih ovo tako nazvala, ali recimo da sam sada već pola rešila.
Socrates: Where are you?
Dan Millman: Here.
Socrates: What time is it?
Dan Millman: Now.
Socrates: What are you?
Dan Millman: This moment. ( Peaceful Warrior )
