Ono što je karakteristično za sve nas je da stalno preispitujemo svoje odluke. Nekada previše brzo odgovorim na postavljeno pitanja, da li želim nešto, i odmah se nađem u situaciji da zažalim. Sve to samo zbog svoje nepromišljenosti.
Često mi se to dešava. Kažu mi ljudi da moram malo da usporim, da stavim sebe ispred ostalih i ispred nerealnih očekivanja. Moje prevelike ambicije dovele su me i tu gde jesam. Da se preispitujem. Nekada nije loše malo zastati, a onda možemo probati da živimo život malo sporije i malo lepše. Zašto lepše? Zato što tek tada kada hodamo ulicom možda nas privuku neke sitnice koje užurbani ne vidimo. Onda kada rešim da koračam polako zatičem sebe kako se divim malim stvarima, gotovo nevidljivim, ali tako važnim. Divim se nebu, zalasku sunca ili jednostavno zvuku grada. Čini mi se kao da tek onda živim. Ali, opet, to je samo trenutak. Već u sledećem sam okupirana zadacima i kojekakvim problemima, pa makar to bili i oni najbanalniji, od toga šta ću danas da obučem, do toga kako stići na vreme na trening. Mi i gubimo svoj smisao u brizi zbog tih banalnih stvari. Zaboravljamo one obične i najbitnije.
Ali, da se vratim na ono preispitivanje. Danas sam se baš našla u takvoj situaciji. Pitala sam se da li sam zaista spremna za sve stvari koje će me čekati ove godine. Obećala sam sebi da ću izabrati samo dve, eventualno tri stvari kojima ću se posvetiti. A onda se nađem u situaciji kada imam barem pet, šest stvari koje mi oduzimaju mnogo vremena. To sve ne bi bio problem da znam kako da kažem sebi: " Ne, Nina, to nije pametno." Na kraju uvek kažem, ma moći ću ja to. A da li zaista mogu, da li zaista želim? To je već neko potpuno drugo pitanje. Ono što ostaje je kako reći NE?
