Put ka savršenstvu...

 Često kada čovek ima problem nije u stanju da ga reši. Nekad je to zato što je rešavanje istog veoma složeno, a nekad zato što jednostavno ima pogrešan pristup. Dakle, ispada da i sam pogled na svet oko nas i uopšte ono što nam se dešava umnogome zavisi od našeg pristupa, našeg razmišljanja. Sve su ovo prazne rečenice dok se ne da neki konkretan primer. 

Evo jednog. Debatni klub omogucio mi je da jednu temu mogu sagledati iz više uglova. Uzmimo za primer crno i belo. Neki će reći da je belo bolje od crnog zato što je simbol čistoće, nevinosti, drugi će reći da je crno bolje od belog zato što nalazi veliku primenu kada je reč o sunčevim zracima. Dobar debater mora da zna da nađe i najsitniji detalj koji ga može dovesti do pobede. Svi znamo da nije ni crno bolje od belog ni belo bolje od crnog. Sve zavisi samo na to kako gledamo uopste na belo ili na crno.

Mi ne zastupamo uvek mišljenje koje je i naše. Tako da moramo sagledavati i tražiti argumente koji su potpuno suprotni našim ubeđenjima. Meni se lično uvek padne da zastupam tim koji ima zadatak da brani mišljenje i rezoluciju koja meni ne odgovara. U takvim trenucima uspem mnogo bolje da odradim debatu, baš zato što sam objektivna. I sada sve ovo ne bi imalo nikakvog smisla da se iza svega ne krije nešto dublje.

Reč je o gađanju- opet. Ipak, počela sam ovaj blog da pišem prvenstveno zbog streličarstva. Ali, da se vratim na suštinu. Debate su me dovele do tog stadijuma kada mogu da razmišljam pravedno i sagledavam stvari uvek iz više perspektiva. To mi je dovelo bolje rezultate u školi, počela sam da uvek čvrsto branim svoje miljenje, budem bolji govornik. Mada, tu je uvek taj momenat kada odem na trening i skroz zaboravim na sam pristup problemu. Nikada mi nije padalo na pamet da iskoristim princip spremanja za debate i to primenim na treningu, a i takmičenju. Nikada nije, pa, sve do sinoć. 

Imali smo kontrolni trening, što znači da smo sabirali krugove. Ja sam odlično počela i prvih šest ruku sam bila zadovoljna. Ostvarila sam napredak. Nisam spuštala pre opaljenja, nisam opaljivala kroz kliker. Streličari znaju o čemu pričam, ali bitna je suština. Napredovala sam. Mislim napredovala sam sve dok nisam imala dva loša pogotka. Tada je sve počelo da ide nizbrdo. U takvim trenucima mi je teško da se vratim na staro. Opterećujem se tim loše opaljenim strelama i ceo turnir onda loše gađam. Nekako sam završila sabiranje i naravno nisam bila zadovoljna zbirom na kraju. I dalje nisam spuštala, što je ogroman napredak, ali sam opalila još nekoliko loših strela koje su otišle u nulu i to je bilo dovoljno da mi ceo zbir bude mnogo manji.

Uglavnom mi se to ne dešava, ali želela sam da odustanem, da sklopim luk i odem kući i na sve zaboravim. Onda me je trener stavio na test. Može se reći psihološki. Nisam imala predstavu šta je želeo da postigne, ali sam poslušala. Rekao mi je da trening neću završiti dok ne puknem deset desetki. Deluje lagano. Takav sam i pristup imala. Počela sam da gađam opterećena desetkama. " Hajde, Nina, možeš ti to! " Gađala sam i gađala, ali strele su uporno letele u 9. To me je ljutilo. Nisam uspela, bila sam razdočarana. Ali sam onda doživela " prosvetljenje ", ako možemo to tako da nazovemo. Trener me je pitao kako sam gađala. Naravno, dobio je odgovor da nije dobro i da su sve letele u žuto, ali ne i u deset. Onda sam dobila pitanje koliko loše opaljenih strela je bilo. NULA. Ni jedna jedina strela nije bila loše opaljena! Stvar je u tome što nisam ni pomislila na to da mogu loše da opalim. Fokus mi je bio na centar na žuto i samo to me je zanimalo. " Eto vidis, Nina, kada promeniš pristup gađanja, onda ide bolje. Jedino što treba da te zanima je da pogodiš desetku. Ako je promašiš, ljuta si. I kada je pogodiš, to ne treba da te previše raduje. To si želela, a onda ideš dalje. Cilj ti je da na takmičenju pogodiš 60 centara, i samo to je dovoljno dobro. "

Tako da se sve na kraju sklopilo u jednu celinu. Zaključak je da je pristup samom problemu i samom sportu mnogo važan. Sinoć na treningu bilo je dobro, videćemo kako će biti u nedelju na turniru, ali znam da ću da se potrudim na puknem 60 centara. 

Uvek mi je bilo lako da pričam o svojim osećanjima, i sada je. Ali, pored sporta u kom sam počela da napredujem, stvari su počele da se menjaju. Prijatelji su mi i dalje ostali isti. Nekolicina njih na koje mogu uvek da računam. Za njih sam u stanju sve da dam i uradim. Škola, kao škola, nikada mi nije predstavljala problem, možda zato što sam navikla da se trudim i radim. Sve što sam postigla do sada radila sam sama na tome. Naravno, uvek su tu bili moji najbliži da me usmeravaju. Ali, uporno osećam isto. Kao da se sredina u kojoj sam promenila. Ne znam zasto, i ne znam kako, ali vidim promene. Mada, sada kada sumiram svoja osećanja i sećanja, znam i zasto. Do skoro sam pored sebe imala osobu koja mi je mnogo značila. Ljudi se menjaju. To je i najtužnija stvar. Osloniš se na nekog, a on olako odbaci sve što mu pružaš. Najveći problem je što verujem ljudima i više nego što to zaslužuju. Tek kada osetim na svojoj koži kako je to kada ljudi nemaju obzira prema tvojim osećanjima, shvatim da je vreme za promenu. Ako ne možes da  promeniš druge, menjaj sebe. Mislim da je na kraju krajeva to jedino rešenje.

Ali, shvatila sam da ako hoću da uspem, moram malo više da obratim pažnju na sebe. Kažu da je pola rešenja već nestalo kada samo priznaš svoj problem. Problem? Ne bih ovo tako nazvala, ali recimo da sam sada već pola rešila. 

Socrates: Where are you?

Dan Millman: Here.

Socrates: What time is it?

Dan Millman: Now.

Socrates: What are you?

Dan Millman: This moment.  ( Peaceful Warrior )

Znate ono kada pođete negde i kada morate da ponesete samo najpotrebnije stvari. Znate da one koje ne koristite običnim danima, nećete ni na tom putovanju upotrebiti. Tako je i sa ljudima. U svakom trenutku treba da znate ko su vam najbliže osobe kojima možete verovati, na koje se možete osloniti. Treba polako ukloniti višak koj vam ustvari samo stvara teret. Potrebno je odrediti prioritete i put kojim želimo poći, na kom će nas pratiti samo ono što nam je najpotrebnije.

Ranije nisam znala kako da izvršim tu selekciju. Ko je stvarno uvek tu za mene? Ko je iskren? Sada mi je već lakše... 

Išla sam da razgovaram sa psihologom danas, bile su mi potrebne neke smernice, kako da se organizujem, šta da radim. Dobila sam odgovore na postavljena pitanja. Negde u sebi znala sam i sama sve, ali sam se uvek plašila otkrijem. Nikada nisam sebi htela da dozvolim da mislim da previše verujem ljudima, da dopuštam da utiču i više nego što smeju na mene. Nisam htela da dozvolim da mislim da mi stvaraju bespotreban teret, da me opterećuju, usporavaju. Zašto? Danas sam i dobila odgovor. Zastrašujuć, ali istinit.

Nisam dovoljno sigurna, fali mi agresivnost. Kao da se plašim da nekima jednostavno kazem " Ne! " . Poradiću na tome, i verujte mi, sigurna sam da ću uspeti. U meni je danas proradilo nešto što odavno nije. Upornost, ogromno samopouzdanje, sigurnost i volja! Uspreću! Znam. Shvatila sam da se svi događaji dešavaju zato što sam ja odabrala da se dese, a da od mene zavisi šta ću sa njima uraditi. Tako je i sa ljudima.

Često kada sam zbunjena uzmem i čitam. Za današnji dan mogu reći da sam pronašla reči koje mogu opisati sve što mi se dešava. 

" Oblak ne zna zbog čega se kreće upravo tim smerom i tom brzinom. On oseća impuls... Onamo sad moram. Ali nebo zna zbog čega i kuda svi oblaci idu, i ti ćeš to znati kada se uzdigneš dovoljno visoko da vidiš iznad horizonta. " 

Samoj sebi sam počela da stvaram pritisak. Veoma se čudno osećam, ovako još nikad nisam. Ko zna, možda se zaista menjam, ali ipak mi se čini da je sve to samo zato što mislim da se i dalje ne trudim dovoljno i da možda ako posustanem sada, na samom početku priprema, neću uspeti. Ovih dana neprestano u stomaku osećam uzbuđenje, znate kao kada smo u nekoj neizvesnosti, u nekoj napetoj situaciji. Pokušavam da suzbijem taj osećaj, tek mi je sinoć pošlo za rukom posle sat vremena skakanja na svirci Procesa. Iskreno, mislim da jedino pevanje dok ne ostanem bez glasa i neobuzdano igranje mogu da mi pomognu u ovom trenutku i naravno prijatelji. Mada možda i samo duboko disanje i meditacija ( koju inače treba da radim par puta nedeljno kao deo priprema ). Shvatila sam i da ovih dana ne volim da budem sama, prija mi kada sam sa nekim, jer tada nemam vremena da se prepustam razmišljanju i filozofiranju. Mislim da nekad preteram u zamišljanju različitih scenarija. Ipak bi trebalo da se malo opustim i dopustim sebi da uživam.

Iskreno, do ove filozofije nisam odjednom došla, a ni sama. Moram da priznam da nije bilo ljudi oko mene koji me vole. Hm, ne znam šta bi sada bilo, ali sigurno ne bih pisala ovo sada bez ikakvih leptirića u stomaku. Tako da sam shvatila da sada u ovoj situaciji kada moram celu sebe da dam da bih uspela da ostvarim ono u šta iz petnih žila želim da postane stvarnost, treba da dozvolim sebi da mi i ljudi koji su mi najbliži pomognu. Nisam sama, to je za sada najvažnije. Niko nije sam, iako tako nekad izgleda. 

Socrates: I call myself a Peaceful Warrior... because the battles we fight are on the inside.

Nedavno sam gledala film Peaceful Warrior. Ako niste imali priliku da odgledate film, svakako vam preporučujem. Inače, na samom početku ne biste ni sumnjali da se sve vreme govori o unutrašnjem preživljavanju jednog gimnastičara. Scene opisuju baš ono o čemu razmišlja dok se priprema za kvalifikacije za Olimpijske igre. U nekom trenutku sam i sebe pronašla u njegovim mislima. Postoje dani kada sumnja u sebe, postoje oni kada je u potpunosti siguran u ono što radi, ali ono što je najvažnije, ima svoj cilj, ideal ka kome teži, vidi se da mu je to glavni pokretač koji mu ne dozvoljava da skrene s puta. On tek kada pobedi u potpunosti samog sebe uspeva da odradi ono što je zamislio- uspeva da savršeno odradi disciplinu u kojoj se takmiči.

Uvek sam se divila vrhunskim sportistima kako uspevaju u trenucima kada je sve neizvesno da ostanu potpuno mirni i predani sebi. Vremenom sam shvatila da se to događa tako što uspeju sebe da kontrolišu u potpunosti. Danas sam sebe uspela da donekle obuzdam, a i primećujem da svakog dana postajem sve bolja. Sinoć na treningu sam uspela da odradim ono što sam sebi postavila kao cilj treninga. Mislim da je zapravo baš to ono čemu me uči streličarstvo. Uči me da sve od mene zavisi. Kako nategnem luk i kako opalim strelu, takav će i pogodak biti. Ne zavisi moj pogodak u centar od nekog prolaznika koji je samo svratio da pogleda kako gađam, ili trenera koji je tu kao podrška, čak ni od roditelja ili prijatelja. Zapravo, tek kada budem imala potpunu kontrolu nad sobom biću i dobar streličar.

Matematika je jednostavna- raditi na sebi. Jednom mi je baš trener i rekao da ću postati odličan streličar tek kada uspem da pobedim samu sebe. Tako da sada radim na tome da osvojim taj dvoboj protiv svog najjačeg rivala. 

Treniram streličarstvo već 5 godina. Od samog početka, kao i svaki sportista, maštam da jednog dana učestvujem na Olimpijskim igrama. Kao mala pravila sam s bratom luk i strele od drveta, ali nisam ni sanjala da ću jednog dana i trenirati. Naravno, to što nisam ni sanjala nije uticalo na to da postanem najbolja u konkurenciji kadetkinja i postavim nekoliko državnih rekorda.

Pre par nedelja imali smo turnir u Jagodini. Meni je bilo sve kao i obično. Došla sam spremna da gađam najbolje što umem. Opalila sam probne strele, našla nišan prilagođen svetlu sale i bila spremna da napravim pomak u odnosu na prethodni turnir. Čak sam i bila veoma opuštena u početku, želela sam da gađam samo za sebe, i da budem zadovoljna posle svake opaljene strele. Ipak, najvažnije u streličarstvu je kako se oseća streličar dok gađa. Sam pogodak u centar izaziva zadovoljenje svih čula. 

Pozdravna reč, aplauz i turnir je zvanično počeo. Naravno, počela je i trema, koje pokušavam da se oslobodim na svakom turniru, ili je makar umanjim. Za sada mi je to jedini problem u gađanju. Mislim da su mi rezultati zbog toga sada slabiji, a mogu biti mnooogo bolji. Ali, nisam ni bila svesna koliko će mi ovo takmičenje promeniti život, zato što je tada prisustvovao jedan od predstavnika Olimpijskog komiteta Srbije, koji je ovoga puta trebalo da izabere mlade streličare koji bi predstavljali našu zemlju na Olimpijadi mladih u Nanjingu u Kini 2014. godine.

Strele su se nizale. Na polovini takmičenja bila sam prva. Iskreno nisam ni marila za to. Pokušavala sam da održim fokus na ono što je najvažnije- tehniku gađanja. Prošla je i druga polovina turnira i ja sam došla do samog kraja i to kao prva u svojoj kategoriji. Mada, bilo mi je čudno to što mi je trener na polovini turnira prišao i rekao:" Ninka, hocu da sada razbiješ. Daj svoj maksimum, a meni dopusti da brinem o ostalim stvarima. " Razumela sam šta traži od mene, ali ne i zasto. Gađala sam i dalje isto kao i do tada, ali su mi stalno odzvanjale njegove reči, bila sam sigurna da ima veze sa Olimpijskom tradicijom ( tako se ceo program zove ). Na kraju je ispalo je da je to bio izborni turnir za mlade koji ce ići na kvalifikacije za Olimpijadu mladih. I ja sam ušla u program! Kada sam saznala, pa... prosto nema reči koja bi opisala moje tadašnje raspoloženje. 

Naravno, tada je bilo vreme za slavlje, ali sam već sledećeg dana dobila program treniranja koji moram ispuniti što bolje mogu. Sada sam uporna, dajem sve od sebe da ostvarim svoj san, ako ništa drugo, želim samo da napredujem i postanem najbolja što mogu. Desilo mi se ono što sam oduvek želela. Ovo je odličan početak, ko zna, možda i uspem. Tako da ću pisati o mojim pripremama za veliko takmičenje za koje se sada spremam i uopšte o onome što mi se trenutno dešava. 

P.S. Pitate se zašto mi se blog zove Put ka savršenstvu. Pa zar svi mi ne težimo ka nečemu savršenom, nečemu što je veće od nas? Konkretno u mom slučaju je baš moja tehnika gađanja, Olimpijada, trenutak kada ću, nadam se, kročiti na teren u Kini i ponosno naciljati metu i verovatno se rasplakati od sreće.