Mogla sam da biram. Izabrala sam. Izabrala sam slobodu i to da vise ne budem vezana lancima za nešto što odavno nije ono što me ispunjava.
Gađanje je bilo, uvek će i biti, najdivniji osećaj koji sam doživele. Način na koji energija teče kroz telo, kako se oslobađa prilikom odapete strele, zadovoljstvo pogođenog centra. Retko se oseti tako nešto. Ja sam imala priliku da sam često ispunjena zadovoljstvom pogođenog centra. Trajalo je poprilično dugo. Godine su u pitanju. Dobila sam i priliku da se kvalifikujem za Olimpijske igre. Zvuči savršeno svakome. Streličarima i sportistima pogotovu. Ali, šta se dešava kada naše zadovoljstvo nestane, počne pritisak sa svi strana, a mi počnemo da se gubimo u očekivanja.
Izgubiti sebe je najgore što može nekome da se desi. Meni se desilo. Na putu ka svom cilju sam zalutala. Pokušala da se vratim hiljadu puta na staro. Ali, kao da se nešto prelomilo u meni i neprestano mi govorili da stvari nisu više kao što su bile, da nikada i neće biti. Šta je bilo u pitanju shvatila sam tek skoro. Ja sam bila ta koja je sve vreme sebe sputavala. Samo svojim očekivanjima sebe sam sputala. Problem je u tome što sam odrasla, shvatila da neće sve uvek biti lako, ni taj centar koji treba da pogodim. Nisam u pravu. Neke stvari u životu zauvek treba da ostanu detinjaste, neiskvarene, proste. Jednostavnost. To je ono što mi je falilo u gađanju. To je i ono što će mi uvek faliti. Mada, neću sebi dati novu šansu da to i ispravim, vreme je da se pođe dalje.
Gađanje će biti ono o čemu ću pričati svima. Jedno iskustvo posle kog sam mudrija. Ne gledam svoje odustajanje kao na poraz. Gledam na to kao na nešto što mi je pomoglo da spoznam sebe. Uvidela sam da nisam dovoljno jaka i da možda više nisam dovoljno detinjasta i naivna. Ako se desi da se to promeni i ja odjednom uspem da dok gađam ponovo sve svedem na jednostavnost, e, tada ću možda uspeti da završim ovo što sam započela, do tada ću se zadovoljiti time da budem zrelija i možda malo ozbiljnije gledam na stvari oko sebe, a i probam nešto novo...
