Prošlost će me uvek pratiti. Gde god da odem biće tu negde. Ljudi koje sam ostavila za sobom pratiće me kao senka u mislima. Kako je izbrisati? Kako se promeniti? Kako nešto što te samo koči da otrgneš od sebe i nastaviš dalje?
Dobila sam jednom jedan savet. Hm, koliko bi se to mogao nazvati savetom. ' Uvek će tamo negde, u najdubljem mraku misli da postoji on. Nikada, pa ni sutra kada budes imala nekog ko će ti biti ceo svet, nećeš moći da ga ostavis, da ne pomisliš na njega. I niko neće biti kao on, nikada. '
Kako to može smiriti čoveka, to glupo saznanje da je možda ta osoba bila u pravu? Stalno su tu neka pitanja, ali ko zna, možda je i čovekova suština življenja baš u tome da neprestano traži odgovore na svoja nepresušna pitanja. Možda onog trenutka kada budemo odgovorili na sve njih postajemo prazni ili pak najsrećniji na svetu. Vrag bi ga znao...
Opaliti strelu ne znači samo napregnuti svoje mišiće i odraditi pokret koji si tako dobro uvežbao. Opaliti strelu znači biti TU, u trenutku. Tvoja svest, pogled, energija, sve je usmereno na tu jednu tačku. Taj centar, tu sreću koja te ispunjava.
Nije ni čudo što sam ponovo počela da gađam, kada bez te doze sreće nikako ne mogu da preguram dan. I evo, sada sam se vratila na treninge, spremna da samo gađam zbog gađanja, osećaja i sebe. Ali onda ' Op, šansa! ' da nastavim tamo gde sam stala. Dobijem mogućnost da se spremam za Mediteranske igre letos.
Nisam ona ista osoba od pre par meseci. Ovoga puta neću posustati. Neće mi se desiti da kažem da ne mogu ili da osećam preveliki pritisak. NEMA GA! Neću dozvoliti da bude tu! Samoj sebi neću stati na put. Sada idem dalje sa željom da uspem i kraj.
Videla sam jednom u nekom filmu kako glavna glumica pravi listu želja koje će ostvariti u narednoj godini. To je meni nekako ostalo u sećanju i tako od tada ja svake godine stavim na papir par tačaka koje me podsećaju šta želim. Posle nekog vremena mi je to postalo nešto bez čega ne želim započeti godinu ili bez čega ne želim da počnem sa ispisivanjem nove sveske dnevnika.
Počela sam da shvatam kako bez te liste ja osećam neku prazninu, kao da nešto fali, da nisam potpuna. Ne znam zašto je baš tako, ali sam, eto, naučila da bez toga ne mogu.
Takva je situacija i ovog januara. Bilo je nedeljno popodne, ja mislim. Šoljica kafe pored mene, tiha, umirujuća muzika u pozadini. Omiljene pesme obavezno! Dnevnik, omiljena olovka i mogu da počnem.
Prva tačka uvek je bila i uvek će biti školovanje. ' Škola ove godine mora biti na prvom mestu, moram imati dobre ocene.' ( Nekako se to uvek do sada i ispunjavalo.)
Sledeća tačka- streličarstvo. Ozbiljno treniranje sam uvek smatrala bitnim, to me ispunjava u potpunosti.
Treća- tetoviranje! To sam čak i ispunila ove godine. Evo, pre par dana prvi put sam uradila tetovažu. ' I will become what I know I am. Peaceful warrior' - ipak je to ono ka čemu težim u sportu.
Četvrta-ljubav, prijatelji, porodica. Dobro, to sve uvek dođe na svoje. Putovanja i ostalo. Sve je tu. Prema tome pokrila sam sve delove mog života u narednih 365 dana.
Ostalo je samo da nacrtam kvadratiće pored svake želje i čekiram kada nešto od toga obavim. Prema tome mogu sada mirno da spavam. Potrebno je samo da budem istrajna i tamo, decembra, da čekiram sve kvadratiće zadovoljna što sam još jednu godinu ispunila lepim trenucima.
