Prošlost će me uvek pratiti. Gde god da odem biće tu negde. Ljudi koje sam ostavila za sobom pratiće me kao senka u mislima. Kako je izbrisati? Kako se promeniti? Kako nešto što te samo koči da otrgneš od sebe i nastaviš dalje?
Dobila sam jednom jedan savet. Hm, koliko bi se to mogao nazvati savetom. ' Uvek će tamo negde, u najdubljem mraku misli da postoji on. Nikada, pa ni sutra kada budes imala nekog ko će ti biti ceo svet, nećeš moći da ga ostavis, da ne pomisliš na njega. I niko neće biti kao on, nikada. '
Kako to može smiriti čoveka, to glupo saznanje da je možda ta osoba bila u pravu? Stalno su tu neka pitanja, ali ko zna, možda je i čovekova suština življenja baš u tome da neprestano traži odgovore na svoja nepresušna pitanja. Možda onog trenutka kada budemo odgovorili na sve njih postajemo prazni ili pak najsrećniji na svetu. Vrag bi ga znao...
