" Taj pad ka kome se, po mom mišljenju krećeš- to je posebna vrsta pada. Onome koji pada nije omogućeno da oseti ili čuje kada tresne na dno. On samo pada i pada. Sve je to namenjeno ljudima koji su u ovo ili ono doba svog života tražili nešto što njihova sredina nije mogla da im pruži. Ili su mislili kako njihova sredina to ne može da im pruži. I tako su prestali da traže. odustali su pre nego što su uopšte i počeli. "

I tako sam čitala iznova i iznova citat, tražeći izgovor da ne vidim sebe u napisanoj misli. Što sam više analizirala samu situaciju, sve sam više bila ubeđena u to da se meni baš ovo i desilo. Šta to sredina meni nije mogla da pruži? Kada sam to shvatila da nije sve u redu oko mene? Stalno počinjem pitanjima. Uglavnom ta pitanja imaju potpuno bezvezne odgovore, koji se donekle uopšte i ne slažu sa onim što stvarno osećam. Pokušavam da opravdam kukavičluk koji trenutno posedujem. Kada sam to prestala da budem borac, da se trudim da sve ostvarim, ne razmišljam o posledicama i tome šta sve može da krene po zlu. Imala sam cilj i želela sam celu sebe da dam samo da bih uspela.

Stigla sam do zida. Umesto da probam da ga razbijem ili preskočim, nađem novi put, ne. Ja sam se okrenula i vratila nazad na početak. Nazad na nulu. Zašto nisam krenula ponovo. Gde sam se vratila tu sam ostala, ne mrdam iz tog položaja i stalno se žalim zašto stvari nisu drugačije. Nisu drugačije, jer se ja ne trudim da ih učinim drugačijim. Ali konstantno se u meni stvaraju dve potpuno kontradiktorne struje. Jedna želi da se vratim, da ponovo pokušam da opalim koju strelu, da pokušam da ponovo budem dobra kao što sam nekada bila. Dok je druga u stalnom grču. Šta ako stvari ne ispadnu onakve kakve želim da budu? Šta ako ispadne da je bila greška pokušavati vratiti se na stari način života?

A ja sam i dalje na nuli. Te dve sile se stalno bore, dok ja stojim, zbunjena, uplašena i prazna. Kako se pokrenuti s te mrtve tačke, kako ponovo doći do zida i prevazići ga? Kako?