Treniram streličarstvo već 5 godina. Od samog početka, kao i svaki sportista, maštam da jednog dana učestvujem na Olimpijskim igrama. Kao mala pravila sam s bratom luk i strele od drveta, ali nisam ni sanjala da ću jednog dana i trenirati. Naravno, to što nisam ni sanjala nije uticalo na to da postanem najbolja u konkurenciji kadetkinja i postavim nekoliko državnih rekorda.

Pre par nedelja imali smo turnir u Jagodini. Meni je bilo sve kao i obično. Došla sam spremna da gađam najbolje što umem. Opalila sam probne strele, našla nišan prilagođen svetlu sale i bila spremna da napravim pomak u odnosu na prethodni turnir. Čak sam i bila veoma opuštena u početku, želela sam da gađam samo za sebe, i da budem zadovoljna posle svake opaljene strele. Ipak, najvažnije u streličarstvu je kako se oseća streličar dok gađa. Sam pogodak u centar izaziva zadovoljenje svih čula. 

Pozdravna reč, aplauz i turnir je zvanično počeo. Naravno, počela je i trema, koje pokušavam da se oslobodim na svakom turniru, ili je makar umanjim. Za sada mi je to jedini problem u gađanju. Mislim da su mi rezultati zbog toga sada slabiji, a mogu biti mnooogo bolji. Ali, nisam ni bila svesna koliko će mi ovo takmičenje promeniti život, zato što je tada prisustvovao jedan od predstavnika Olimpijskog komiteta Srbije, koji je ovoga puta trebalo da izabere mlade streličare koji bi predstavljali našu zemlju na Olimpijadi mladih u Nanjingu u Kini 2014. godine.

Strele su se nizale. Na polovini takmičenja bila sam prva. Iskreno nisam ni marila za to. Pokušavala sam da održim fokus na ono što je najvažnije- tehniku gađanja. Prošla je i druga polovina turnira i ja sam došla do samog kraja i to kao prva u svojoj kategoriji. Mada, bilo mi je čudno to što mi je trener na polovini turnira prišao i rekao:" Ninka, hocu da sada razbiješ. Daj svoj maksimum, a meni dopusti da brinem o ostalim stvarima. " Razumela sam šta traži od mene, ali ne i zasto. Gađala sam i dalje isto kao i do tada, ali su mi stalno odzvanjale njegove reči, bila sam sigurna da ima veze sa Olimpijskom tradicijom ( tako se ceo program zove ). Na kraju je ispalo je da je to bio izborni turnir za mlade koji ce ići na kvalifikacije za Olimpijadu mladih. I ja sam ušla u program! Kada sam saznala, pa... prosto nema reči koja bi opisala moje tadašnje raspoloženje. 

Naravno, tada je bilo vreme za slavlje, ali sam već sledećeg dana dobila program treniranja koji moram ispuniti što bolje mogu. Sada sam uporna, dajem sve od sebe da ostvarim svoj san, ako ništa drugo, želim samo da napredujem i postanem najbolja što mogu. Desilo mi se ono što sam oduvek želela. Ovo je odličan početak, ko zna, možda i uspem. Tako da ću pisati o mojim pripremama za veliko takmičenje za koje se sada spremam i uopšte o onome što mi se trenutno dešava. 

P.S. Pitate se zašto mi se blog zove Put ka savršenstvu. Pa zar svi mi ne težimo ka nečemu savršenom, nečemu što je veće od nas? Konkretno u mom slučaju je baš moja tehnika gađanja, Olimpijada, trenutak kada ću, nadam se, kročiti na teren u Kini i ponosno naciljati metu i verovatno se rasplakati od sreće.