Samoj sebi sam počela da stvaram pritisak. Veoma se čudno osećam, ovako još nikad nisam. Ko zna, možda se zaista menjam, ali ipak mi se čini da je sve to samo zato što mislim da se i dalje ne trudim dovoljno i da možda ako posustanem sada, na samom početku priprema, neću uspeti. Ovih dana neprestano u stomaku osećam uzbuđenje, znate kao kada smo u nekoj neizvesnosti, u nekoj napetoj situaciji. Pokušavam da suzbijem taj osećaj, tek mi je sinoć pošlo za rukom posle sat vremena skakanja na svirci Procesa. Iskreno, mislim da jedino pevanje dok ne ostanem bez glasa i neobuzdano igranje mogu da mi pomognu u ovom trenutku i naravno prijatelji. Mada možda i samo duboko disanje i meditacija ( koju inače treba da radim par puta nedeljno kao deo priprema ). Shvatila sam i da ovih dana ne volim da budem sama, prija mi kada sam sa nekim, jer tada nemam vremena da se prepustam razmišljanju i filozofiranju. Mislim da nekad preteram u zamišljanju različitih scenarija. Ipak bi trebalo da se malo opustim i dopustim sebi da uživam.
Iskreno, do ove filozofije nisam odjednom došla, a ni sama. Moram da priznam da nije bilo ljudi oko mene koji me vole. Hm, ne znam šta bi sada bilo, ali sigurno ne bih pisala ovo sada bez ikakvih leptirića u stomaku. Tako da sam shvatila da sada u ovoj situaciji kada moram celu sebe da dam da bih uspela da ostvarim ono u šta iz petnih žila želim da postane stvarnost, treba da dozvolim sebi da mi i ljudi koji su mi najbliži pomognu. Nisam sama, to je za sada najvažnije. Niko nije sam, iako tako nekad izgleda.
