Put ka savršenstvu...

Znate ono kada pođete negde i kada morate da ponesete samo najpotrebnije stvari. Znate da one koje ne koristite običnim danima, nećete ni na tom putovanju upotrebiti. Tako je i sa ljudima. U svakom trenutku treba da znate ko su vam najbliže osobe kojima možete verovati, na koje se možete osloniti. Treba polako ukloniti višak koj vam ustvari samo stvara teret. Potrebno je odrediti prioritete i put kojim želimo poći, na kom će nas pratiti samo ono što nam je najpotrebnije.

Ranije nisam znala kako da izvršim tu selekciju. Ko je stvarno uvek tu za mene? Ko je iskren? Sada mi je već lakše... 

Išla sam da razgovaram sa psihologom danas, bile su mi potrebne neke smernice, kako da se organizujem, šta da radim. Dobila sam odgovore na postavljena pitanja. Negde u sebi znala sam i sama sve, ali sam se uvek plašila otkrijem. Nikada nisam sebi htela da dozvolim da mislim da previše verujem ljudima, da dopuštam da utiču i više nego što smeju na mene. Nisam htela da dozvolim da mislim da mi stvaraju bespotreban teret, da me opterećuju, usporavaju. Zašto? Danas sam i dobila odgovor. Zastrašujuć, ali istinit.

Nisam dovoljno sigurna, fali mi agresivnost. Kao da se plašim da nekima jednostavno kazem " Ne! " . Poradiću na tome, i verujte mi, sigurna sam da ću uspeti. U meni je danas proradilo nešto što odavno nije. Upornost, ogromno samopouzdanje, sigurnost i volja! Uspreću! Znam. Shvatila sam da se svi događaji dešavaju zato što sam ja odabrala da se dese, a da od mene zavisi šta ću sa njima uraditi. Tako je i sa ljudima.

Često kada sam zbunjena uzmem i čitam. Za današnji dan mogu reći da sam pronašla reči koje mogu opisati sve što mi se dešava. 

" Oblak ne zna zbog čega se kreće upravo tim smerom i tom brzinom. On oseća impuls... Onamo sad moram. Ali nebo zna zbog čega i kuda svi oblaci idu, i ti ćeš to znati kada se uzdigneš dovoljno visoko da vidiš iznad horizonta. " 

Samoj sebi sam počela da stvaram pritisak. Veoma se čudno osećam, ovako još nikad nisam. Ko zna, možda se zaista menjam, ali ipak mi se čini da je sve to samo zato što mislim da se i dalje ne trudim dovoljno i da možda ako posustanem sada, na samom početku priprema, neću uspeti. Ovih dana neprestano u stomaku osećam uzbuđenje, znate kao kada smo u nekoj neizvesnosti, u nekoj napetoj situaciji. Pokušavam da suzbijem taj osećaj, tek mi je sinoć pošlo za rukom posle sat vremena skakanja na svirci Procesa. Iskreno, mislim da jedino pevanje dok ne ostanem bez glasa i neobuzdano igranje mogu da mi pomognu u ovom trenutku i naravno prijatelji. Mada možda i samo duboko disanje i meditacija ( koju inače treba da radim par puta nedeljno kao deo priprema ). Shvatila sam i da ovih dana ne volim da budem sama, prija mi kada sam sa nekim, jer tada nemam vremena da se prepustam razmišljanju i filozofiranju. Mislim da nekad preteram u zamišljanju različitih scenarija. Ipak bi trebalo da se malo opustim i dopustim sebi da uživam.

Iskreno, do ove filozofije nisam odjednom došla, a ni sama. Moram da priznam da nije bilo ljudi oko mene koji me vole. Hm, ne znam šta bi sada bilo, ali sigurno ne bih pisala ovo sada bez ikakvih leptirića u stomaku. Tako da sam shvatila da sada u ovoj situaciji kada moram celu sebe da dam da bih uspela da ostvarim ono u šta iz petnih žila želim da postane stvarnost, treba da dozvolim sebi da mi i ljudi koji su mi najbliži pomognu. Nisam sama, to je za sada najvažnije. Niko nije sam, iako tako nekad izgleda. 

Socrates: I call myself a Peaceful Warrior... because the battles we fight are on the inside.

Nedavno sam gledala film Peaceful Warrior. Ako niste imali priliku da odgledate film, svakako vam preporučujem. Inače, na samom početku ne biste ni sumnjali da se sve vreme govori o unutrašnjem preživljavanju jednog gimnastičara. Scene opisuju baš ono o čemu razmišlja dok se priprema za kvalifikacije za Olimpijske igre. U nekom trenutku sam i sebe pronašla u njegovim mislima. Postoje dani kada sumnja u sebe, postoje oni kada je u potpunosti siguran u ono što radi, ali ono što je najvažnije, ima svoj cilj, ideal ka kome teži, vidi se da mu je to glavni pokretač koji mu ne dozvoljava da skrene s puta. On tek kada pobedi u potpunosti samog sebe uspeva da odradi ono što je zamislio- uspeva da savršeno odradi disciplinu u kojoj se takmiči.

Uvek sam se divila vrhunskim sportistima kako uspevaju u trenucima kada je sve neizvesno da ostanu potpuno mirni i predani sebi. Vremenom sam shvatila da se to događa tako što uspeju sebe da kontrolišu u potpunosti. Danas sam sebe uspela da donekle obuzdam, a i primećujem da svakog dana postajem sve bolja. Sinoć na treningu sam uspela da odradim ono što sam sebi postavila kao cilj treninga. Mislim da je zapravo baš to ono čemu me uči streličarstvo. Uči me da sve od mene zavisi. Kako nategnem luk i kako opalim strelu, takav će i pogodak biti. Ne zavisi moj pogodak u centar od nekog prolaznika koji je samo svratio da pogleda kako gađam, ili trenera koji je tu kao podrška, čak ni od roditelja ili prijatelja. Zapravo, tek kada budem imala potpunu kontrolu nad sobom biću i dobar streličar.

Matematika je jednostavna- raditi na sebi. Jednom mi je baš trener i rekao da ću postati odličan streličar tek kada uspem da pobedim samu sebe. Tako da sada radim na tome da osvojim taj dvoboj protiv svog najjačeg rivala. 

Treniram streličarstvo već 5 godina. Od samog početka, kao i svaki sportista, maštam da jednog dana učestvujem na Olimpijskim igrama. Kao mala pravila sam s bratom luk i strele od drveta, ali nisam ni sanjala da ću jednog dana i trenirati. Naravno, to što nisam ni sanjala nije uticalo na to da postanem najbolja u konkurenciji kadetkinja i postavim nekoliko državnih rekorda.

Pre par nedelja imali smo turnir u Jagodini. Meni je bilo sve kao i obično. Došla sam spremna da gađam najbolje što umem. Opalila sam probne strele, našla nišan prilagođen svetlu sale i bila spremna da napravim pomak u odnosu na prethodni turnir. Čak sam i bila veoma opuštena u početku, želela sam da gađam samo za sebe, i da budem zadovoljna posle svake opaljene strele. Ipak, najvažnije u streličarstvu je kako se oseća streličar dok gađa. Sam pogodak u centar izaziva zadovoljenje svih čula. 

Pozdravna reč, aplauz i turnir je zvanično počeo. Naravno, počela je i trema, koje pokušavam da se oslobodim na svakom turniru, ili je makar umanjim. Za sada mi je to jedini problem u gađanju. Mislim da su mi rezultati zbog toga sada slabiji, a mogu biti mnooogo bolji. Ali, nisam ni bila svesna koliko će mi ovo takmičenje promeniti život, zato što je tada prisustvovao jedan od predstavnika Olimpijskog komiteta Srbije, koji je ovoga puta trebalo da izabere mlade streličare koji bi predstavljali našu zemlju na Olimpijadi mladih u Nanjingu u Kini 2014. godine.

Strele su se nizale. Na polovini takmičenja bila sam prva. Iskreno nisam ni marila za to. Pokušavala sam da održim fokus na ono što je najvažnije- tehniku gađanja. Prošla je i druga polovina turnira i ja sam došla do samog kraja i to kao prva u svojoj kategoriji. Mada, bilo mi je čudno to što mi je trener na polovini turnira prišao i rekao:" Ninka, hocu da sada razbiješ. Daj svoj maksimum, a meni dopusti da brinem o ostalim stvarima. " Razumela sam šta traži od mene, ali ne i zasto. Gađala sam i dalje isto kao i do tada, ali su mi stalno odzvanjale njegove reči, bila sam sigurna da ima veze sa Olimpijskom tradicijom ( tako se ceo program zove ). Na kraju je ispalo je da je to bio izborni turnir za mlade koji ce ići na kvalifikacije za Olimpijadu mladih. I ja sam ušla u program! Kada sam saznala, pa... prosto nema reči koja bi opisala moje tadašnje raspoloženje. 

Naravno, tada je bilo vreme za slavlje, ali sam već sledećeg dana dobila program treniranja koji moram ispuniti što bolje mogu. Sada sam uporna, dajem sve od sebe da ostvarim svoj san, ako ništa drugo, želim samo da napredujem i postanem najbolja što mogu. Desilo mi se ono što sam oduvek želela. Ovo je odličan početak, ko zna, možda i uspem. Tako da ću pisati o mojim pripremama za veliko takmičenje za koje se sada spremam i uopšte o onome što mi se trenutno dešava. 

P.S. Pitate se zašto mi se blog zove Put ka savršenstvu. Pa zar svi mi ne težimo ka nečemu savršenom, nečemu što je veće od nas? Konkretno u mom slučaju je baš moja tehnika gađanja, Olimpijada, trenutak kada ću, nadam se, kročiti na teren u Kini i ponosno naciljati metu i verovatno se rasplakati od sreće.